БИТКА ЗА МЛАДОСТ – ИЛИ БИТКА ЗА ВЕЛИКЕ БЕБЕ – ИМАМО ЛИ СНАГЕ ЗА ТО?

О деци, васпитању и образовању највише, чини ми се причају они који најмање имају везе са тим. И свако се најбоље разуме у то како би требало да се брине о деци, како их и чему учити, како васпитати, ко је крив, а ко одговоран. У ситуацијама када одређене ствари треба критиковати, читаво друштво се уједини као велики трагични грчки хор. Сви, у глас, износе општа места, друштво је криво, наставници ништа не раде, све то креће из породице…

Ок. Слажем се. Волим и ја фудбал, али се нешто не гурам да будем селектор. Нисам сигурна да ли је увек тренер (наставник) крив, или је криво друштво и закони што јадни фудбалери тако лоше играју (а, гле чуда, ватерполисти и рукометаши, најсвежије, и Ђоковић) се отели контроли па у потпуно истим (замишљеним) условима, постижу врхунске резултате.

Да ли то значи да су тренери у тим спортовима бољи?

Да ли значи да су родитељи (ако све креће из породице) ових спортиста добри, а родитељи фудбалера неки беспризоран свет?

Да ли за различите спортисте у истој земљи важе различити закони – па су одређене одредбе „добронамерне“ према једнима, а репресивне према другима?

Ово је чисто мој покушај да кроз један можда сликовитији пример покажем бесмисленост општих места – закон, родитељи, наставници. Свако дете је прича за себе. Као и његова породица. Заиста све потиче из породице – али ако у тешким условима примарна породица не функционише јер само теоретски постоји -а практично је у расулу, онда је, поред најбоље воље, све бесмислено.

Не причам овде о хармонији и љубави у породици, да ли постоји или не. О, не, никако. То су фразе. Ако двоје људи више не могу заједно разведу се, дете пати, или му буде боље у новостеченим условима, али то није расуло о којем говорим. Шта је са децом из породица  у којима је један родитељ рецимо зависник, насилник, или неадекватан из било ког другог разлога? Изгуби посао, почне да се задужује,  занемарује дете, проћерда све, почне да пије…  успут други родитељ такође остане без посла, дете више нема ни где да спава, а камоли да се школује? Рећи ће неко да претерујем. И ја бих волела да вам могу рећи да је ово само један од искарикираних примера чисто ради илустрације, али није. Нажалост.

Да, постоје Центри за социјални рад, и не бих ни реч против њих рекла. Напротив. Али то је друга прича, о том један други пут. Али, нису Центри ти који треба да чисте за онима који дозвољавају да овакве приче постану уобичајене. Преко 20 година сиромашења на сваком плану, водело је до овога. Да више ни основна ћелија не функционише. Успут, да подсетим да су и наставници, тј. просветни радници исто нечији родитељи или нечија деца, значи у истом ланцу имања илити немања. Како помоћи оваквој деци? Говорим из визуре предавача у средњој школи, о деци која су на прагу живота, и ако их пустимо низ воду гурнули смо их са  тог животног прага, а ако затворимо очи, кршимо закон – тј. себе доводимо у незгодан положај?

Обавезе одељењског старешине су лепо објашњене и ако бисмо се тога држали, све би било лако. Колико пута сме родитељ да правда, колико часова сме да изостане, колико негативних оцена, колико лакших прекршаја до теже повреде дисциплине и ето ти решеног проблема.

Срећом, радим у школи чији сам ђак и сама некад била и у којој сам већ тада научила да постоји лакши пут (држи се правила и жмури ) и тежи у ком се такође држиш свих правила, али се не кријеш иза њих већ гледаш како да из њих  извучеш максимум за дете.  Докле год је то могуће. А није увек.

Где научиш децу да нису само број у дневнику и да морају да разумеју да сваком од њих прилазим као појединцу, и да гледам да негде неке ствари растегнем до максимума, а негде опет притегнем, јер сваком треба другачији приступ. Да не пукне где је танко. И већина то разуме. Она већина која зна да је онима због којих нешто растежем то  можда последње растезање у животу и да је то једина карта за свет коју могу да добију. Други не разумеју, али, надам се да једном хоће. Због своје будуће деце.

Ово је као битка за бебе, али велике бебе. Волела бих да што више људи прочита и размисли о томе – има ли снаге у нама да покренемо БИТКУ ЗА МЛАДОСТ, јер ако је сад пустимо низ воду… све битке за бебе и инкубаторе, биће бесмислене, јер стварањем социјалних случајева, не стварамо услове ни за рађање, него за неке друге тужне приче.

Размислите о овоме…

Advertisements

Зашто треба промишљати о наставној пракси?

Моје мишљење о наставној пракси је само једна кап у мору промишљања. Рад са децом јесте један континуум и свако од нас ко се бави наставом као предавач, требало би, ако не једном дневно, оно барем једном у неколико дана промисли о ономе што је до сада урадио, начину на који је до сада радио, где је грешио, а где је опет успео да уради праву ствар. Без промишљања наставна пракса је само једна жабокречина, једна рутина, а настава никако не сме да постане ТО. Рутина и нешто што се прихвата, или узима здраво за готово. Не можемо очекивати да неко учи од нас, а да се ми не померимо са оне тачке где смо стали оног дана кад смо завршили факултет. Ако смо тамо зауставили свој раст, развој и визију у вези са начином (начинима) рада и унапређивања наставне праксе, онда треба да ставимо тачку и на свој рад. Немамо право да тражимо нешто од нових нараштаја што нисмо спремни себи као императив да поставимо. Зато овај наслов, зато је потребно промишљање, зато ја и на овом семинару.

ПРИПРЕМА ЗА ЧАС

СИНОНИМИ

Наставна јединица: Синоними

Циљ часа: богаћење лексичког фонда ученика

Тип часа: утврђивање и обрада новог садржаја

Облик рада: фронтални, групни, индивудуални

Методе: вербално-текстуална, пројекат

Наставна средства: интернет, табла

Корелација са другим предметима: израда задатка у вики-алатима на часу информатике

Литература:  Станојчић, Поповић: Граматика српскога језика за први, други, трећи, четврти разред средње школе

Прћић, Т.: Синоними у теорији и пракси: исто али ипак различито

Уводни део часа: 5 минута

Главни део часа: 30 минута

Завршни део часа: 10 минута

Уводни део часа: Претходни час је био уводни час  у област лексикологије. У уводном делу се понавља шта је лексикологија и шта проучава. Подсећа се да о синонимима може говорити са становишта индивудуалног значења речи и тумачи се само значење речи синоним.

Главни део часа: Ученици су на крају претходног часу били подељени у три групе и добили су задатак да  на основу текста  Синоними у теорији и пракси: исто али ипак различито, постављеног на професоровом блогу, одраде одређене задатке и илуструју их примерима. На главном делу часа они у кратким цртама објашњавају до којих су резултата дошли, тј. како су основно знање у вези са синонимима из основне школе, проширили новим на основу дате литературе. Једна група треба да на основу датих дефиниција покуша да да своје тумачење и објашњење синонима и да објасни међузамењивост речи (да ли је у сваком контексту могуће заменити основну (необележену) реч синонимом, постоје ли апсолутни синоними и из које сфере употребе речи преузимамо синониме (архаизми, термини, дијалектизми…).  Друга група треба да реферише о подели синонима илуструјући сваку поделу примерима (1. по асоцијативном значењу, 2. по додатној импликацији, 3. по колокацији). Трећа група треба да говори о употреби и злоупотреби синонима (промишљање о замењивости, значењу, обухватању значења…) Свака група треба да изложи свој део задатка, и да на табли испише примере којима ће илустровати своју тврдњу.

Групе имају на располагању око 8 минута за презентовање свог дела задатка, и отприлике 5 минута остаје за питања, недоумице и професорову интервенцију у случају да ученици нису до краја били јасни у излагању.

Завршни део часа: Кратка дискусија у вези са обрађеним градивом. Професор износи ученицима захтеве у вези са домаћим задатком, и проверава да ли су добро разумели шта се од њих очекује.

Домаћи задатак: На основу урађеног ученици се упућују да  на првом следећем блоку из информатике у вики алатима направе своју презентацију на тему синонима. Треба да напишу дефиницију синонима из школске граматике (навођење, извор…) и да дају своју дефиницију на основу савладаног градива. Треба да према темама које су обрађивали уреде своју вики страну, илуструју својим примерима и пронађу још примера у дневној штампи, стручној литератури и белетристици. (Ово би унапред било договорено са професорима информатике, и задатак би се радио у школи јер је доста деце у дому, па је окупљање и групни рад у таквим условима неизводљив. Задатак би се реализовао онда када ученици буду имали прву следећу блок наставу, а то је отприлике једном у месец дана). Други део домаћег задатка – да на професоровом блогу, као коментар, напишу кратак текст (од највише пет реченица) написан у два функционална стила, према избору, користећи синониме као илустрацију раслојавања језика (стилови су рађени још у првој години). Овај задатак је индивидуалан и рок за израду је 7 дана.

Педагошке теорије: Бихејвиоризам  је доминантна теорија у уводном делу часа. Објашњавају се термини који су неоходни за обраду новог градива и дају се јасне смернице о исходишту часа. У главном делу часа од ученика се очекује да већ научено и усвојено знање прошире новим информацијама и да све поткрепе примерима из разговорног језика, и прочитане литературе.  Очекује се да информације изложе као логичку целину, и да излагање буде кратко, прецизно и ограничено само на задату тему. Овде је присутан когнитивизам.  Домаћи задатак подразумева конструктивизам јер се од ученика очекује да своје знање стечено на часовима информатике примене на пројекту који треба да ураде на блок настави. Ученици ће у групном раду сјединити своја раније стечена искуства и помоћу вики-алата направити своју презентацију. Пошто ученици уче како да приступе изворима знања, а не да гомилају низове беспотребних чињеница, са јединим циљем да би се добила добра оцена, присутан је и конективизам (знање за дигитално доба). Други део домаћег задатка развија њихову креативност, индивуалност и практичну примену наученог на часу. Писањем  текста у изабраним функционалним стиловима  опет присутан конструктивизам, јер ученик индивудуализује своје знање, примењујући га у одговарајућем контексту.

На главном делу часа нажалост нисам у могућности да за проверу знања користим „вруће кромпириће“ јер немам техничке услове. Интернет стога могу да користим да би се ученици припремили за час, као и за израду домаћих задатака.

Једно промишљање о наставној пракси

Промишљајући о својој наставној пракси, схватих да сам у специфичном положају у односу на остале учеснике семинара. Имам ретку срећу да предајем само језик пошто су у Карловачкој гимназији књижевност и српски језик два предмета. Да би се изучавао језик, морају се, као и у математици, добро савладати основни појмови, научити законитости,  тако да сматрам да је бихејвијорални приступ, према ком ученици добијају јасно дефинисане исходе учења, добра основа за  мој даљи рад. Овим приступом ученици најбрже добију повратну информацију о својим постигнућима, јер након сваке области бивају тестирани да би се утврдио ниво постигнутог. Но, када код ученика створим мотивацију за стицањем знања и када знање постане циљ сам по себи, а не само оцена, онда могу да применим и конструктивистичку педагогију.

Настава језика се одвија у малим групама, тако да имам идеалних 12 ученика на часу. У таквим условима свако од њих може да буде активни субјекат наставног  процеса. Учење постаје занимљив процес, који од њих захтева да буду активни учесници, али и од предавача изискује доста припреме да би могао да усмерава ученике ка исходишту учења.  Ученици у констуктивистичкој педагогији  сами, бирају темпо рада и одређују рок када ће презентовати стечено знање.  Када се ученици охрабре да се и на овакав начин могу стицати знања и да је тако усвојено знање много трајније, ја из улоге предавача, у одређеним ситуацијама могу да се измакнем и постанем нека врста саветника у учењу, а само учење тада постаје процес откривања и конструисања знања.

Оно што покушавам свих ових година јесте да ученике научим да уче. У 21. веку више није потребно складиштити низове и низове података у глави, већ је битније да се ученици обуче како да дођу до информација. Ово јесте веома тешко, јер у мору што штампане литературе, што текстова на интернету, треба да их научим како да разликују битно од небитног, тј. да стекну вештину критичког вредњовања информација. Када говорим о овом начину учења мислим на конективизам.

Но, и даље је основни приступ раду бихејвијористички, јер сматрам да је улога предавача у средњим школама, управо таква – негде на средини. Мислим да је мој задатак да их у настави језика осамосталим, научим да сами надограђују своја знања и вештине и почну и практично да их примењују (кроз рецимо разне лекторске вежбе, мале истраживачке радове…) да их научим да критички приступају изворима знања, да науче да процењују информације и да науче како да до њих дођу. Али, с друге стране, још увек је потребно да им јасно постављам циљеве и да им буде јасно шта се од њих на крају сваке области очекује и да ће за постигнуте резултате бити оцењени одговарајућом оценом, наравно уз сагледавање њиховог свеукупног рада. Тако да је моја наставна пракса у светлу теорије учења негде на средини између традиционалне и савремене педагогије.